Судбина је хтела да овај сада једини једриличарски клуб на Ади Циганлији поникне на Дунаву на онда предивној Ади Хуји. Ту ће 1951.године бити састављена полумонтажна сојеница у коју се усељава годину дана раније основано Поморско бродарско друштво "Победа" у коме су једриличари чинили тек једну секцију иза моћних мотонаутичара и јаких кајакаша. Оснивачи Друштва су били опрезни и леп видик са обале су жртвовали сигурности, удаљивши зграду педесетак метара у дубину острва са многим тополама и врбама испред. Али недовољно! Снажни Дунав се намерио на ту своју обалу нарочито зими, када су се санте леда заривале у обалу односећи земљу и дрвеће – машина! „Машина“ је за пет година однела свих педесет метара терена и пристигла до првих стубова зграде. Друштво, као целина, признало је Дунав за победника. Признали су и једриличари, али не признајући такву околност и крајем своје историје.
Било је још толико новаца да се изнајми шлеп и тегљач, па су људи добре воље демонтирали сојеницу, утоварили грађу и инвентар истоварили у рукавцу Саве на Ади Циганлији на уредно добијену локацију. Сава јесте идилично мирна река после дунавских ледених санти, али је имала навику да плави Аду у време високих мајских вода. Требало је, дакле, изградити стубове и поставити "роштиљ конструкцију", за основу будуће зграде и подићи остали материјал и једрилице. Сава јесте мирна, али нису људи. Урбанистички завод обеснажује локацију и забрањује градњу и једино што је остало људима добре воље, то је да се материјал и једрилице увежу за започете стубове да их Сава не однесе. Није их однела, али је уместо тога оставила наслаге муља на имовини Клуба: јадна слика! Тада се причало у једриличарским круговима да то јесте био херојски напор дођоша са Дунава али да је свему томе крај.
Али не! Људи добре воље оперу муљ, пренсу имовину на у међувремену, новодобијену локацију и гле чуда,на другу годишњицу напуштања Аде Хује, 1957.године изграде себи нови дом. Такав, да је површином и конфором надмашивао станишта којима су располагали сви други једриличарски клубови у Србији.То је било на месту непосредно испод садашњег Округлог купатила (на данашњем Савском језеру).
Мајске воде долазе и одлазе а Клуб безбедан, на сигурним стубовима, ужива, набавља и гради нове једрилице и успешно се посвећује својој делатности.
Али, опет, не! Клуб није био поклоник преграђивања рукавца и образовању Савског језера, али му то није ни сметало. Сметала је одлука надлежних власти да Клубу није ту место, да му је место негде другде. Сходно донетом решењу и пре негове правоснажности клупска зграда је експропријисана и срушена, да би у накнадном судском поступку добијена бедна накнада тек за процењену вредност грађевинског материјала. То је било 1971.године.
Мучно је писати о наредном потуцању. Инвентар је, необезбеђен, пропао, укључујући и једрилице које нису биле у пловном стању. Оне које јесу биле су сачуване захваљујући доброј вољи других клубова. Пар година иза, 1975.године, Клубу је дозвољено коришћење просторија ранијег Новог купатила "Партизан", а потом, 1978.године у ранијем Купатилу "Београд". Године 1980. ова зграда је урбанистичким планом одређена да буде Дом спортова на води. То је било охрабрујуће, али не и мирно време. Пар година касније од Клуба се захтева да плаћа закупнину као да је у питању пословни простор, па утужење за неизмирено дуговање, па одустајање од тужбе, па најзад прихватљив уговор и износ закупа који људи добре воље могу да сакупе и приуште управи Аде Циганлије.
Надаље ће бити онако како буде. За очекивати је да ће овај – сада једини једриличарски клуб на Ади Циганлији од негдашњих пет, опстати захваљујући људима добре воље.
Нагласити да је Клуб и у време великих искушења успевао да одржи делатност. Излазио је на регате и организовао је регате: Савску регату – докле је то било могуће, регату браће Марековић и регату Павла Лукића спуст, коју и даље негује.
11. августа 2013.године.
Љ. Лукић